Postavljena u Londonu, izlozba THE REAL VAN GOGH, THE ARTIST AND HIS LETTERS, predlaze nesvakidasnje tumacenje slikarevih dela na osnovu njegove neverovatne prepiske.

Knjizevno putovanje u srce strastvenih boja! Citav dogadjaj! Nikada do sada niko nije ‘usao u glavu umetnika’, niti imao ideju da desifruje njegovu umetnost kroz prizmu pisanih razmena koje je vodio. Ocigledno je, naime, da je njegov duh takodje bio I literalni genij, kroz osamsto devetnaest pisama, koje su najcesce upucena njegovom bratu Teu- svom alter egu, meceni I poverniku. Napisana na holandskom, francuskom I poneko na engleskom, ta pisma predstavljaju ukupno dvesta cetrdeset dva kroki crteza.‘Nas cilj je da ponudimo potpuno nov pogled na umetnika’, kaze An Dumas, kustos Rojal Akademije. Izlozeno je sesdeset cetiri platna I trideset crteza, neki su veoma retki iz privatne kolekcije, u ukupno osam sala, a svako delo pronalazi svoj eho u njegovim pismima. U pismima, Van Gog, koji je intelektualac koji opcinjava, on objasnjava vrlo precizno ideje koje ima pre nego je pretoci u boje I oblike na platno. Planirao je savrseno sve. Reci su mu  uvek jednostavne, ali prave, dobro izabrane, pa se ima utisak da su  mu dela ‘ platna od reci’. Van Gog je imao izuzetno tezak pocetak karijere. Nasuprot vecini slikara svoje epohe, on nije pohadjao nikakve likovne kurseve. Samokritican, bez profesije, bez mentora, u velikoj samoci je slikao, disciplinovano i metodicno. Opsesija su mu boje i pravilan izbor senki. Njegovo sunce koje obasjava polje u Provansi je gotovo elektrosok i metafizicko iskustvo. Njegov licni Bog nije onaj biblijski, kojeg mu je nudio otac, vec  lepota pejzaza, koju on vidi kao bozanstvenu.         

Koliko jezika govoris, toliko vredis. Bogatstvo je kada je neko sposoban da cita, pise, I izrazava se prvo na maternjem, pa onda na drugim, stranim jezicima, ali bi trebalo znati I biti oprezan pri tom da se jezik ne sakati I ne ruzi. 

Vec nekliko godina traje takozvana globalizacija, sa jedne strane, zahvaljujuci kompjuterima citav svet je na dohvat ruke, ‘globalno selo’, ali druge, ta se prednost pretvorila u stvaranje jednog novog, vestackog srpskog jezika. Naime, da li iz pomodarsva ili iz neznanja sopstvenog jezika, ocigledna je upotreba anglicizama, nevesto, bukvalno prevedenih, samim tim rogobatnih znacenja I cesto pogresno upotrebljena. Opravdana je upotreba stranih reci, kada nema prikladnog prevoda, ali neumesno ponavljanje I stalna zamena postojecih reci u nasem jeziku stranim je nedopustivo. To najpre govori o neobrazovanju, zatim o povrsnom ucenju jezika, a najveca steta se donosi samom maternjem jeziku, jer se vremenom takav polujezik uvlaci u sve pore drustva I tesko ga je iskoreniti. Dodatnu teskocu I opasnost donosi I sve veca upotreba takvog jezika u sredstvima informisanja, novinama, televiziji, iako tamo zasigurno postoje oni koji su zaduzeni da se to ne dogadja, koji su placeni da  ono sto cujemo I sto citamo bude pristojno, gramaticki, leksicki I ortografski tacno napisano, jer je I to jedna vrsta ucenja. Tako gledajuci televizijski program mozete cuti bezlicne, ponekad I nerazumljive pojmove kao sto su agreman, edukacija, ekstra iako u nasem jeziku postoje sporazum, obrazovanje, lepo. Cemu stalna potreba da je nesto tudje vrednije I lepse od onoga sto imamo?